Tumor u središtu (srži) nadbubrežne žlezde koji luči suvišne količine hormona adrenalina i noradrenalina.
Najčešće se javlja između 30. i 60. godine života, mada se može javiti u bilo kojoj dobi. Ponekad se porodično nasleđuje.

Feohromocitomi su retki. U 1 od 10 slučajeva radi se o malignom tumoru. Oni se mogu javiti kao propratna pojava multiple endokrine neoplazije, naslednog oboljenja pri kojem dolazi do razvoja tumora u više endokrinih žlezda.

Simptomi:

Vežbanje, uzbuđenje, pa čak i promena položaja tela mogu podstaći tumor da oslobađa hormone u krv. Kada do ovoga dođe, mogu se javiti:

• Palpitacije (svest o abnormalno brzom ili nepravilnom kucanju srca)
• Bleda, hladna koža i pojačano znojenje
• Mučnina i povraćanje
• Osećaj velike uznemirenosti i strepnje
• Glavobolja
• Povišeni nivoi adrenalina i noradrenalina izazvaju i rast krvnog pritiska.

Dijagnoza se postavlja na osnovu uzoraka mokraće sakupljene za poslednjih 24h – ako je koncentracija hormona veća od normalne, radi se MR ili CT snimanje, radi provere postojanja tumora.

U terapiji se najpre daju lekovi za snižavanje krvnog pritiska, a zatim se tumor hirurški odstranjuje. Osobe kojima je hirurškim putem otklonjen benigni feohromocitom obično se u potpunosti oporave. Kod malignih tumora, međutim, postoji mogućnost njihovog ponovnog javljanja.

Rak usne šupljine je najopasnija bolest usne šupljine.

Osim svog nekontroliranog rasta i karakterističnog  kliničkog izgleda, rak usne šupljine ne stvara nikakve  neugodne  niti bolne simptome pa se obolela osoba kasno javlja stomatologu. Radi postavljanja dijagnoze potrebno je pacijenta uputiti na biopsiju.

Rak usne šupljine najčešće se pojavljuje na sluznici dna usne šupljine, ispod ili na rubovima jezika kao plića ili dublja rana koja raste, poprima različitu boju od ostatka sluznice i širi se u okolno područje.

Promena koja može prethoditi raku je eritroplakija. Ubraja se u  prekancerozne lezije, s velikom učestalosti prelaza u karcinom. Osim sluznice usta može se pojaviti i na  genitalnoj sluznici. Karakteriše je baršunasto crveno promenjena sluznica koja se  ne  može sastrugati, a može se pojaviti na sluznici obraza, dna usne šupljine, jezika ili nepca.

Dermatofibromi su fibrozni izraštaji lokalizovani na nogama i rukama odraslih, retko na drugim delovima tela. Čvrsti su, minimalno izdignuti ili atrofični, mrki ili beličasti, bezbolni. Najčešće ljudi misle da im je urasla dlaka na tom mestu. Kada se dodiruju imate utisak da su vezani za tkivo ispod kože a kada se obuhvate sa dva prsta pojavljuje se blago ulegnuće.

Uklanjanje dermatofibroma nije neophodno a može biti hirurško ili sa radiotalasima u zavisnosti od veličine. Estetski efekat ovih procedura nekada nije zadovoljavajući obzirom na dubinu na kojoj se dermatofibromi nalaze.

Uvek je potrebna je patohistološka verifikacija ovih promena. Nekada se u njima mogu naći atipične ćelije. Klinički se teško mogu razlikovati i ako promene sa atipičnom strukturom često imaju precnik veci od 1cm  javljaju se u kasnijim godinama i brzo rastu.

Primed 13 kordiceps kod ovih stanja deluje antioksidativno I sprečava stvaranje atipičnih ćelija a ujedno pomaže u revitalizaciji na mestu promene.

Od svih tumora mozga, primarni tumori čine devet odsto, dok ostatak predstavljaju metastaze tumora drugih lokalizacija u mozgu.

Kada su u pitanju primarni tumori, 54 odsto su glioblastomi (glioblastoma multiforme) koji predstavljaju najmaligniji i najteži tip za lečenje, a od koga u našoj zemlji godišnje oboli oko 250 ljudi.

Znakovi i simptomi bolesti nisu specifični i mogu biti vrlo raznoliki.

Bolest se može manifestovati opštim simptomima kao što su glavobolja, mučnina i povraćanje, ali veoma često ove pacijente članovi porodice prvi odvedu lekaru usled različitih oblika promena ponašanja, kao što su poremećaji govora, vida, sluha, pamćenja…

Tumori mozga najčešće pogađaju ljude od 45 do 65 godina starosti, ali poslednjih godina postoji sve veći broj obolelih među mlađom populacijom. Nažalost, bez terapije ti pacijenti veoma kratko žive, najduže tri meseca.

Glioblastom se leči hirurškim putem, posle čega sledi radioterapija i hemioterapija. Iako izlečenje nije moguće, uz savremenu terapiju je moguće produžiti i poboljšati kvalitet života ovim ljudima.

1. Gubitak težine - Ako niste na dijeti, a za mesec dana izgubite više od četiri, pet kilograma, trebalo bi da se zabrinete. Neobjašnjiv gubitak težine siguran je znak da nešto nije u redu. Dok doktor ne kaže da se ne radi o problemu sa štitnom žlezdom, dijabetesom ili rakom, nemojte se olako prihvatiti problem.

2. Nadutost - Ne bi trebalo da se javlja svakodnevno, posebno ne ako je prati bol u stomaku ili oko karlice, kao i povećana potreba za mokrenjem. Ovo je jedan od jasnijih znakova raka jajnika kod žena.

3. Promene na grudima - Osip, otekline, uvlačenje bradavice (osim ako dojite) i bilo kakve promene na teksturi kože mogu ukazivati na retku, ali ozbiljnu vrstu raka dojke. I pazite na kvržice.

4. Krvarenje između dva menstrualna ciklusa - Ovo nije normalno (osim ako je to uvek tako, ali to vam mora reći lekar), a nije normalno ni krvarenje posle menopauze. Može ukazivati na endometralni rak, rak debelog creva, probleme s rektumom ili neke druge ginekološke probleme.

5. Umor - Stalni umor je znak kojim vam telo poručuje da nešto nije kako treba. U njemu se odvija bitka. Ona može biti fizička ili mentalna, ali ako ste više od tri nedelje umorni tokom dana, a noću spavate bar sedam sati, obavezno posetite doktora.

6. Bele mrlje na usnama - Bele mrlje na oralnoj sluzokoži označavaju prekanceroznu leziju i sad postoji veći rizik za malignu transformaciju. Reč je o tvrdoj, beloj fleci na oralnoj sluzokoži koja ne može da se sastruže. U većini slučajeva ne izaziva nikakve simptome. Treba znati da pušači imaju četiri do šest puta veći rizik za obolevanje od leukoplakije, pa ne čudi da čine 75 do 97 odsto obolelih. Srećom, oko 60 odsto leukoplakija se uglavnom povlači nakon prestanka pušenja.
Prvi znak karcinoma usne šupljine može biti i pojava jednog ili više, najčešće, bezbolnih čvorova na vratu.

7. Krv - Pronađete li krv tamo gde je ne bi smelo biti, sačuvajte uzorak sekreta, urina ili stolice i odnesite ga lekaru.

8. Bol - Ovo zvuči neodređeno jer bol može ukazivati na puno stvari. Nekad ukazuje na uznapredovali rak, a nekad na neurološka stanja. A ponekad se javlja i zbog umora ili depresije. Ipak, treba proveriti.

9. Loša probava ili gorušica - Ovo je crvena zastavica za rak grla, jednjaka ili želudca.

10. Problemi s gutanjem - Možda vam se čini kao manji problem zbog kojeg ste samo malo promenili način ishrane, jedete mekšu hranu ili pijete više tečnosti. Obavezno posetite doktora.

11. Bol u želucu - Stalna tupa bol, uz koju se osećate i depresivno, ukazuje na uzbunu. Možda je reč o raku štitne žlezde.

12. Promene na limfnim čvorovima - Ako vam nateknu limfni čvorovi, pa se tokom par nedelja još i povećaju, posetite lekara koji će možda zatražiti biopsiju.

13. Povišena telesna temperatura - Iznenadiće vas, ali simptom mnogih tumora je i povišena telesna temperatura. Ona je kod odraslih retka pojava pa ukazuje na infekciju. Može ukazivati i da se rak proširio ili da imate leukemiju. Potraje li posetite doktora.

14. Pigmentacijske promene na koži - Ne treba paziti samo na mladeže. Čak i manja promena boje tena može biti jedan od prvih znakova raka kože.

Limfom je maligna bolest limfocita koji počinju da se dele i rastu bez ikakvog reda i kontrole, a može da bude poremećen i normalan proces odumiranja ostarelih ćelija. Ovi nenormalni limfociti se često skupljaju u limfnim čvorovima koji zbog toga postaju uvećani. S obzirom da limfociti kruže po celom organizmu, limfom može da se pojavi u jednom limfnom čvoru, grupi limfnih čvorova ili u nekom drugom organu. Tkođe može da zahvati jetru, kostnu srž i slezinu.

Limfomi su podeljeni u 2 osnovna tipa: Hočkinske i Nehočkinske limfome. Hehočkinski limfomi (NHL) čine 80% svih limfoma, pa ćemo pod pojmom limfom smatrati Nehočkinske limfome (NHL).

Najčešći simptom NHL je bezbolni otok limfnih čvorova na vratu, ispod pazuha ili u preponama.

Ostali simptomi su:

• povišena telesna temperatura, posebno u večernjim satima,
• noćno znojenje,
• konstantan umor,
• neobjašnjivi gubitak težine,
• svrab,
• crvenilo,
• kašalj.

Ovi ostali simptomi nisu sigurni znaci NHL. Oni mogu biti izazvani i drugim, manje opasnim bolestima kao što su grip ili neka druga ingfekcija.
Ukoliko se limfom nalazi van limfnog čvora , napr. u želucu, mogu se javiti sledeći simptomi:

• stomačni bol
• dijareja/proliv.

Poslednjih 12-15 cm debelog creva naziva se rektum. Rektum se završava analnim otvorom. Zbog različite anamneze rak debelog creva i rak rektuma se posmatraju odvojeno.

Faktori rizika za rak rektuma su:

• Starosna dob od 50 godina i više.
• Porodična istorija raka debelog creva ili rektuma.
• Lična istorija raka debelog creva, raka jajnika, raka dojke ili raka materice.
• Polipi, razne upale creva, ulcerozni kolitis i Kronova bolest.
• Pojedini nasledni faktori, kao što su familijarna adenomatozna polipoza.

RANI ZNACI RAKA REKTUMA JESU:

• Proliv ili druge promene u načinu pražnjenja creva koje traju 10 dana ili više.
• Krv u stolici (ili svetlo crvena odnosno crna stolica).
• Anemija bez posebnog razloga.
• Bolovi i osetljivost u donjem delu trbuha.
• Crevna opstrukcija.
• Gubitak težine.
• Malaksalost.

Dodatni simptomi koji mogu biti povezani s ovom boleću: 

• Promene na anusu koje se osete na dodir (zadebljanje)
• Nadutost trbuha, gasovi.

U ranom stadijumu raka želuca bolesnike obično muče netipične tegobe koje traju duže vreme, ali nisu toliko izražene da bi posetili lekara. Obično se javljaju:

• Neodređene tegobe u gornjem delu trbuha.
• Osećaj težine ili punoće nakon obroka.
• Lagane mučnine i povremena povraćanja.
• Gubitak apetita.
• Oko 25% bolesnika ima tegobe slične onima kod bolesnika s ulkusom (čirom).

U kasnijoj fazi raka želuca javljau se sledeći simptomi:

• Gubitak težine bez posebnog razloga.
• Povraćanje i mučnina.
• Bolovi u predelu želuca.
• Problemi sa gutanjem.
• Krv u stolici ili povraćanje krvi.
• U nekim slučajevima prvi znaci bolesti nastaju zbog pojave metastaza u različitim organima:
• Žutica, bolovi u kostima, otežano disanje, tegobe zbog metastaza u mozgu ili ginekološke tegobe zbog metastaza u jajnicima.

Rak testisa (organa koji počev od puberteta proizvode spermu i muški hormon testosteron) se najčešće javlja kod muškaraca između 20-35 godina, a može da se pojavi bilo kada posle 15. godine života. Tačan uzročnik raka testisa, kao i većine drugih zloćudnih tumora, nije poznat, ali se zna da su najviše ugroženi muškarci kojima se testisi nisu spustili u skrotum (što treba da se desi pri rođenju ili tokom prve godine života) ili su se spustili posle njihove 6. godine

U ranom stadijumu rak testisa najčešće ne daje očigledne simptome. Veoma je važno da muškarac tačno poznaje veličinu i oblik svojih testisa, da bi mogao da primeti bilo kakve promene u njima. Promene mogu biti uzrokovane infekcijom ili drugim stanjima, i ne znače uvek prisustvo raka.

• Mali bezbolni čvor u testisu
• Blago uvećanje skrotuma (mošnice) ili testisa
• Osećaj težine u skrotumu ili u preponama
• Tup bol u donjem delu trbuha ili u preponama
• Promenjen osećaj prilikom pipanja testisa
• Iznenadno nakupljanje krvi ili tečnosti u skrotumu

Zloćudni tumori glave i vrata čine oko 4%-6% svih malignih tumora kod muškaraca i oko 2% malignih tumora kod žena. Tumori glave i vrata javljauju se većinom u dobi od 50 do 70 godina. Najčešće se pojavljuje rak usne šupljine i ždrela, zatim rak grkljana, usana, kože poglavine i lica, sinusa, epifarinksa, pljuvačnih žlezda, štitaste žlezde i dr.

Na žalost i pored savremene dijagnostike u oko 65%-75% slučajeva maligni tumori glave i vrata se dijagnostikuju u III ili IV stadijumu (uznapredovali operabilni ili inoperabilni stadijum bolest, retko metastatski). Pacijenti koji imaju rani stadijum bolesti I ili II u 85-90% se izleče i normalno prožive svoj životni vek.

Simptomi i znaci tumora glave i vrata su raznovrsni, u zavisnosti od anatomske lokalizacije i stepena proširenosti tumora. Pacijenti treba da obrate pažnju na promenu boje glasa, posebno na dugotrajnu promuklost, otežano bolno gutanje, osećaj stranog tela u ždrelu, zapušenost jedne strane nosa, unjkav govor, krvarenje iz nosa, zapušenost uha, oslabljen sluh, dvoslike, paralizu kranijalnih nerava, najčešće facijalisa, pojavu bezbolnog čvora na vratu i štitastoj žlezdi, pojavu ranice na koži, usni, jeziku, usnoj duplji, bezbolno povećanje krajnika i sl.

U grupi malignih tumora glave i vrata najučestali je planocelularni karcinom 92-96%, oko 4% pacijenata ima druge patohistološke forme karcinoma (adeno-karcinom, mukoepidermoidni karcinom i dr) l,5% limfome, 0,5% sarkome mekih tkiva i kost i maligni melanom. Najučestalije širenje malignih tumora glave i vrata je u limfne čvorove na vratu, u oko 50% slučajeva na početku lečenja prisutne su metastaze u limfnim čvorovima vrata, a u oko 5% slučajeva i udaljene metastaze u plućima, jetri, kostima ređe u mozgu.

Dijagnoza raka pluća postavlja se na osnovu rezultata dijagnostičkih procedura:

• radiografski snimak pluća
• citopatološki pregled ispljuvka
• Bronhoskopija je osnovna i nezaobilazna dijagnostička metoda za ispitivanje i proveru stanja disajnih puteva i uzimanje uzoraka ćelija. Pregled traje svega nekoliko minuta. Izvodi se u lokalnoj anesteziji, a lokalni anestetik nanosi se u zadnji deo usne duplje u obliku spreja. Bronhoskopija se izvodi i u opštoj anesteziji, kada se koristi čvrsti (rigidni) bronhoskop, i tada je neophodno da pacijent ostane u bolnici nekoliko dana.
• CT skener je bezbolna i bezopasna metoda pregleda kojom se utvrđuje tačna lokalizacija i veličina tumora ili proširenost oboljenja.
• Medijastinoskopija je hirurška metoda pomoću koje hirurg kroz mali rez na koži vrata i preko jedne cevi koja uazi u grudni koš obavlja pregled područja sredogruđa (medijastinuma) i limfnih čvorova blizu pluća. Medijastinoskopija se radi u opštoj anesteziji, uz kraći boravak pacijenta u bolnici.
• VATS (videoasistirana torakoskopija) takođe je hirurška metoda, koja podrazumeva pravljenje malog reza na koži zida grudnog koša i ubacivanje optičkog instrumenta u unutrašnjost grudnog koša da bi se direktno videla pluća sa plućnom maramicom i da bi se sa sumnjivih mesta uzeli odgovarajući uzorci.
• Biopsija (punkcija) pluća obično se izvodi na odeljenju radiologije, najčešće za vreme CT snimanja. Daje se lokalni anestetik da bi se umrtvila određena regija. Tankom iglom ulazi se kroz kožu u pluća, što se prati rendgenom. Pri tome se uzima uzorak ćelija koji se pregleda pod mikroskopom.

Svi uzorci tkiva dobijeni dijagnostičkim metodama (bronhoskopija, transtorakalna punkcija ili biopsija tumora,   biopsija ili punkcija perifernih limfnih žlezda, medijastinoskopija, pleuroskopija sa biopsijom plućne maramice, videoasistirana torakotomija) podvrgavaju se odgovarajućim citološkim, patohistološkim i imunohistohemijskim ispitivanjima, u cilju utvrđivanja dijagnoze, stepena maligniteta (zloćudnosti) i stadijuma proširenosti bolesti.

• Scintigrafija kostiju je radioizotopska dijagnostička metoda koja pokazuje bilo kakva abnormalna područja kostiju. Radi se uvek kada postoji klinička sumnja na koštane metastaze.

Kancerske ćelije poseduju, više ili manje, četiri karakteristike koje ih odvajaju od normalnih ćelija:

• nekontrolisanu proliferaciju,
• dediferencijaciju i gubitak funkcije,
• invazivnost i
• metastaziranje.

Normalna ćelija postaje kancerska zbog jedne ili više mutacija u svojoj DNK, koje mogu biti stečene ili nasledne. Razvoj kancera je složen, višestepeni proces, uključujući ne samo jednu genetsku promenu već obično više njih, epigenetske faktore (delovanje hormona, ko-karcinogena, virusa i dr.) koji nisu sami po sebi uzrok kancera ali povećavaju mogućnost da genske mutacije rezultiraju kancerom.

Postoje dve osnovne kategorije genskih oštećenja koje dovode do kancera:

• aktivacija proto-onkogena u onkogene (loši geni) i
• inaktivacija tumor supresornih gena (dobri geni).

Ove alteracije posledica su tačkastih mutacija, povećanog broja nekog gena ili translokacija hromozoma, često kao posledica delovanja određenih virusa ili hemijskih karcinogena.
Normalne ćelije imaju gene koji sprečavaju malignu transformaciju – nazvani tumor supresorni geni (antionkogeni) – i danas ima dokaza da mutacije ovih gena se nalaze u osnovi mnogih kancera. Gubitak funkcije tumor supresornih gena može biti kritičan događaj u kancerogenezi.

S obzirom da danas poznajemo način kako jedna normalna ćelija postaje kancerska, to znaje je iskorišćeno za razvoj novih lekova u terapiji raka. Istraživanja u onkologiji mogu danas da procene da li će bolesnik imati koristi od predloženog lečenja, kakva mu je prognoza bolesti, ima li razloga za dodatne terapije i slično.

Ne postoji deo ljudskog tela sa toliko funkcionalnih razlika kao što su glava i vrat, ali sve regije glave i vrata su anatomski i funkcionalno povezane u obavljanju funkcija govora, disanja, gutanja. Kada se govori o tumorima glave i vrata, misli se na tumore gornjih disajnih i digestivnih puteva, ograne vida, sluha, bazu lobanje, meka tkiva glave i vrata (usne, usna šupljina, jezik, ždrelo, pljuvačne žlezde, nos, nosna šupljina, sinusi, grkljan, štitasta žlezda, oko, uvo, koža lica i poglavine i dr). Tumor je abnormalni, nekontrolisani novi rast tkiva.

Tumori glave i vrata se dele na benigne i maligne.

Benigni tumori rastu sporo i potiskuju normalno tkvo, jasno su ograničeni, dok maligni tumori prodiru u okolno zdravo tkivo, razaraju hrskavicu i kost, maligne ćelije ulaze u limfne i krvne sudove i metastaziraju u najbliže limfne čvorove i u druge delove tela, odnosno rastu i u drugim, udaljenim organima od primarnog tumorskog rasta.

U lečenju malignih tumora glave i vrata se primenjuju hirurgija, radioterapija i hemioterapija, samostalno ili kombinovano. Poslednjih nekoliko godina se sve češće i uspešnije primenjuje savremena onkološka terapija monoklonskim antitelima u kombinaciji sa radioterapijom i hemioterapijom.

Svi stadijumi tumora glave i vrata se dele rane i uznapredoval i mogu biti operabilni, inoperabilni ili metastatski. U lečenju operabilnih tumora najčešće se prvo primenjuje hirurško lečenje, isto tako i zračna terapija je pojednako uspešna u terapiji početnih stadijuma planocelularnih karcinoma glave i vrata. Kod operabilnih uznapredovalih tumora operacija se dopunjuje zračenjem i/ili hemioterapijom, a inoperabilni stadijumi se najčešće leče primenom hemio-radioterapije.

Nega usne šupljine i ždrela je vrlo važna u toku kao i posle terapije. Najčešća i najdugotrajnija nuspojava zračne terapije ORL regije je suvoća usne šupljine tzv kserostoma.

Redovne kontrole su veoma važne po završenom lečenju, u prvoj godini na svaka dva-tri meseca, a potom šestomesečno.

Radio-terapija (zračna terapija)

Zračnom terapijom uništavaju se ćelije raka, dok u isto vreme nanose neznatnu štetu normalnim ćelijama. Broj tretmana i trajanje terapije zavise od vrste i veličine tumora i određuje ih radio-terapeut. Zračna terapija primenjuje se kada se zbog odmaklog stadijuma bolesti ne može pristupiti operativnom lečenju ili u slučajevima kada se radi o tumorskom zahvatanju dušnika i velikih disajnih puteva. Ponekad se zračna terapija primenjuje i nakon operacije, ali samo kada su tumorom zahvaćene limfne žlezde sredogruđa.
Postoje dve vrste zračne terapije.

Spoljašnje (transkutano) zračenje

Spoljašnje (transkutano) zračenje podrazumeva njegovo usmeravanje iz spoljašnje sredine u pluća.

Pre početka zračenja na koži se nacrtaju oznake, a one radiološkom tehničaru koji sprovodi zračnu terapiju omogućuju da tačno usmeri zrake na određeno mesto. Oznake moraju ostati vidljive tokom ukupnog tretmana. Ponekad se na koži ostavljaju trajne male oznake koje će u daljim tretmanima biti od pomoći radio-terapeutu. Na početku zračne terapije pacijentu se daju tačna uputstva kako da vodi računa o koži predela koji se zrači. Naime, ona na tim mestima postaje crvena, suva, osetljiva, sa prisutnim svrabom, duže nakon zračenja ima mrku pigmentaciju.

Tretman traje svega nekoliko minuta. Zračna terapija nije bolna, ali pacijent za to vreme mora ostati potpuno miran.

Tokom spoljašnje zračne terapije pacijent ne postaje radioaktivan, stoga je tada potpuno bezbedno biti sa drugim osobama i sa decom.

Unutrašnje zračenje (brahiterapija)

Unutrašnje zračenje (brahiterapija) primenjuje se ako tumor začepi jedan od velikih disajnih puteva i tako uzrokuje bezvazdušnost (atelektazu) pluća. Unutrašnje zračenje je jednostavan način otvaranja disajnog puta. Sonda u vidu tanke cevčice, na koju se kasnije priključuje izvor zračenja, privremeno se postavlja na određeno mesto u disajnim putevima pomoću bronhoskopa. Uklanja se odmah posle tretmana. Obično je potreban tretman ili dva u razmaku od jedne sedmice. Nakon unutrašnjeg zračenja pacijent je blago radioaktivan nekoliko dana pa se neke mere predostrožnosti moraju preduzeti.

Najčešći neželjeni efekti zračne terapije jesu:

• mučnina i povraćanje (mogu se ublažiti lekovima koji se nazivaju antiemetici);
• bolovi u grudnom košu;
• gubitak apetita (obroci se mogu zameniti visokokaloričnim napicima);
• otežano ili bolno gutanje (traje nekoliko dana, a nastaje kao posledica ozračenosti jednjaka pa u takvim slučajevima obično pomaže uzimanje hladnog mleka ili jogurta);
• zamor i malaksalost (treba se odmarati što više);
• simptomi kao kod gripa.

Te nuspojave mogu biti blage, ali i veoma izražene, što zavisi od doze zračenja koja se prima i od dužine terapije.

Hirurško lečenje raka pluća (operacija) primenjuje se kada se bolest nije proširila izvan tog organa i može se tako ukloniti iz organizma, a preostali deo pluća pacijentu omogućiti normalan život. Brzina oporavka nakon operacije je individualna: neke osobe brže se oporave, druge sporije. Najčešće je potrebno nekoliko nedelja da bi se bolesnik potpuno oporavio od operacije raka pluća. Svaka veća operacija, bez obzira na to koliko je uspela i neophodna, praćena je u postoperativnom toku odgovarajućim teškoćama i problemima.

Iz rane izlaze drenovi koji se obično uklanjaju dva do sedam dana posle operacije. Intravenska infuzija daje se nekoliko dana da bi se održala ravnoteža tečnosti u organizmu, dok pacijent nije sposoban da ponovo normalno jede i pije. Redovnim rendgenskim snimanjima prati se i kontroliše da li pluća funkcionišu kako treba. Prisustvo bola i nelagodnosti normalna je pojava, može trajati i nekoliko nedelja posle operacije. Pacijent se obično otpušta kući sedam do 14 dana nakon operacije, zavisno od njegovog stanja.

Nakon što napustite bolnicu, vaš lekar zakazaće preglede radi praćenja vašeg stanja. Na tim pregledima važno je da kažete lekaru imate li neke nove tegobe i probleme vezane za bolest.

Najvažnije je da obratite pažnju na karakter i jačinu bola, na otežano disanje i kašalj, a posebno postoje li u ispljuvku tragovi krvi.

Nakon hiruške terapije pristupa se daljem postupku lečenja u zavisnosti procene lekara, hemioterapija i/ili radioterapija, kao i jačanju organizma.

PRIMED 13 kordiceps je prirodni proizvod koji je vrlo efikasan u jačanju orgenizma, detoksikaciji i kao antioksidans u prevenciji i samoj terapiji kod benignih i malgnih promena.
Ukoliko organizam slabi iz bilo kog razloga ili osoba ima osećaj nedovoljne energije ili se pak nakupljaju štetni metaboliti usled nekih zdravstvenih tegoba tu je PRIMED 13. Takođe ukoliko postoji predispozicija za nastanak benignih i malignih oboljenja vezana za uslove života, genetske itd. Primed 13 je jak antioksidans koji ne dozvoljava nastanak ovih oboljenja a ukoliko se oboljenje već javi kod benignih procesa deluje tako što ne dozvoljava prelazak u maligna a kod malignih suprimira dalji rast ovih ćelija i sprečava nastanak metastaza a kao dodatak osnovnoj terapiji u vidu hirurgije,zračenja ili hemioterapije sprečava nastanak nus pojava i olakšava terapiju a ujedno daje i svoj pečat terapiji.
U ovom preparatu se nalazi 77 mikro i makro elemenata, više od 80 tipova fermenata. Tu su prisutni jednako vitamini i minerali neophodni za čovekovo zdravlje.

Rak bubrega se najčešće razvija u osoba starijih od 40 godina, češće kod muškaraca nego kod žena.

Nastanku raka bubrega doprinose pušenje, bubrežni kamenci, hronična upala bubrega te izloženost određenim hemijskim supstancama. Zbog sve veće upotrebe ultrazvuka, sve se više otkriva kao slučajan nalaz prilikom pregleda abdomena. U tumora koji nisu prošireni na okolinu, hirurško odstranjenje pruža šansu za izlečenjem. Postoperativna primena imunoterapije te u novije vreme ciljanih bioloških lekova donela je pozitivne pomake u preživljavanju kod bolesnika kod kojih radikalna operacija zbog proširenosti bolesti nije moguća.

Rak bubrega u početku ne daje nikakve simptome pa se u tom stadiju otkriva slučajno, u okviru sistematskih pregleda ili tokom pregleda zbog nekih drugih tegoba.

Tri simptoma koja se pojavljuju istovremeno – bol u slabinama, krv u mokraći (hematurija) te masa koja se može napipati u slabinama, u medicini se opisuju kao tipičan znak raka bubrega. Međutim, takva se kombinacija simptoma pojavljuje tek u 10% bolesnika. Od opštih simptoma najčešće se javljaju gubitak telesne mase, umor, povišena telesna temperatura, iscrpljenost, anemija i slično. Rak bubrega se može ispoljiti i nizom simptoma koje je teško povezati s bubregom. To mogu biti laboratorijske promene poput eritrocitoze, hiperkalcemije, hipoglikemije ili produženo protrombinsko vreme. Ponekad se kao prvi znak raka bubrega može pojaviti hipertenzija.

Rani znakovi razvoja melanoma uključuju promene u boji, obliku i veličini postojećih mladeža ili u slučaju razvoja nodularnog melanoma- pojava kvržice bilo gde na koži.

U kasnijim fazama razvoja bolesti, mladeži mogu svrbeti, krvariti ili gnojiti.

Najjasniji opis ranih znakova melanoma je:

• Asimetrija
• Rubovi (nepravilni)
• Boja ( nejednaka)
• Prečnik (veći od 6 mm)
• Promena veličine

Ovi se znakovi ne odnose na najteži oblik melanoma – nodularni.

Za nodularni melanom postoje posebne klasifikacije simptoma:

• Iznad ravni kože
• Tvrd na palpaciju
• Brzo raste

Metastatski melanom može, osim navedenih simptoma, uzrokovati i niz tzv. Paraneoplastičnih simptoma uključujući gubitak apetita, mučninu i povraćanje.

Maligni tumori jezika predstavljaju veoma veliki izazov kako zbog loše prognoze kod uznapredovalie bolest, tako i zbog smanjivanja kvaliteta života. Kako se ovi tumori nalaze na vidnom mestu, česta je njihova rana dijagnoza, ali često i sami pacijenti zapostavljaju ove promene, misleći da su benigna stanja, pa se sa postavljanjem dijagnoze nekada dosta kasni.

Kao i kod drugih mesta u gornjim disajnim putevima, preko 90% malignih tumora jezika predstavljaju karcinomi porekla pločasto slojevitog epitela. Maligni melanomi, limfomi i sarkomi se javljaju nešto redje. Leukoplakija i eritroplakija jezika predstavljaju premaligne lezije koje mogu maligno da se transformišu. Karcinom jezika se deli na tri tipa: egzofitni (raste prema spolja), ulcerativni i infiltrativni (raste sa infiltracijom tkiva, ka unutra).

Klasifikacija karcinoma jezika je T1-tumor je manji od 2cm, T2-tumor je od 2-4cm, T3-tumor je veći od 4cm, T4-tumor se širi na okolne strukture, N0-ne postoje metastaze u limfnim čvorovima, N1-zahvaćen je jedan čvor sa iste strane, ne veći od 3cm, N2-zahvaćen je limfni čvor od 3-6cm, N3-limfni čvorovi su veći od 6cm, M0-nema udaljenih metastaza, M1-prisutne su udaljene metastaze.

Pušenje je prepoznat kao vodeći uzrok karcinoma jetzika i gotovo 90% pacijenata sa ovim oblikom karcinoma su pušači. Takodje, upotreba alkohola je veoma važan faktor u nastanku karcinom jezika. Pronadjen je i značajan broj mutacija u ćelijama kod pacijenata koji su oboleli od raka jezika. Takodje, infekcija humanim papiloma virusom predstavlja mogući faktor u nastanku ovog karcinoma.

Ovi tumori  mogu značajno da porastu pre nego što se razviju simptomi, oko tri četvrtine ovih tumora nalazi se na pokretnom delu jezika, a samo jedna četvrtina se nalazi na korenu jezika.

Promene su obično veće od 2cm u vreme postavljanja dijagnoze, pokreti jezika mogu da budu ograničeni I tada su moguće promene i teškoće pri govoru, kao i problemi sa gutanjem hrane.

Bol se javlja kada tumor dospe do linvalnog nerva i može da zrači ka uhu, moguća je pojava bola pri gutanju hrane, promuklosti, krvi u ispljuvku, kao i uvećanih žlezda na vratu. Često se javlja i veoma neprijatan zadah iz usta.

Karcinom jezika pokazuje veoma brzu tendenciju davanja metastaza u regionalne limfne žlezde, naročito one ispod donje vilice (submandibularne).

Rak kože je sve učestaliji u svim delovima planete gde žive ljudi svetle puti. Kada bi neko sabrao sve vrste raka kože u jednu kategoriju, to bi svakako značilo da je ovo najčešće maligno obolenje u Evropi i oboljenje koje podjednako obuhvata oba pola. Naročito najopasnija vrsta raka kože, maligni melanom (crni rak kože) je odgovoran za brojne smrtne slučajeve. Ipak, na vreme otkriven, rak kože je u najčešćim slučajevima potpuno izlečiv!

Koža je najveći organ tela a sastoji se od debelog vezivnog tkiva derma(gornji sloj) i epiderma(donji sloj) sa pet slojeva ćelija. Koža na delikatan način štiti naša tkiva od mehaničkih i drugih povreda, izolator od toplote i hladnoće a pomaže za izbacivanje štetnih materija iz organizma. Koža nas štiti i od ultraljubičastog zračenja tako što proizvodi pigmente i pomaže u proizvodnji vitamina D. Kožni receptori detektuju bol, hladnoću, toplotu, dodir i pritisak.

Boja kože zavisi od količine melanina u epidermima. Modifikovanje kože nastavlja se na raznim delovima tela kao što su sluzokože: sluzokoža vagine, mokraćne bešike, pluća, creva, nosa i usta. Koža pomaže da se telo ohladi kada temperatura poraste tako što širi krvne sudove i povećava protok krvi i obezbeđuje veliku površinu za isparavanje znoja a kada temperatura padne krvni sudovi se skupljaju i prestaje lučenje znoja

Najvažnije mere u prevenciji za dobijanje raka kože su mere za zaštitu od UV zračenja su izbegavanje sunca u delu dana kada je zračenje najintenzivnije kao i zaštita odećom. Zaštita losionima i kremama za sunčanje je takođe korisna ukoliko je faktor zaštite 30 – 50. Obzirom da je ovo vrlo važan deo zaštite os zračenja, odabrali smo najefikasnija sredstva za zaštitu od sunčevih opekotina.

Rak kože nastaje skoro isključivo kod ljudi svetle kože. Pigmentirani stanovnici Afrike i Azije su zaštićeni svojim pigmentima i obolevaju samo u izuzetno retkim slučajevima. Belo stanovništvo je podložno kanceru kože zbog izloženosti UV zračenju. Intenzivno UV zračenje dovodi do oštećenja DNK. Ova oštećenja vode ka promenama u strukturi DNK (mutacijama) gena koji su odlučujući u nastanku raka kože. Izložena direktnom suncu, bleda koža pocrveni odnosno „izgori” što isto predstavlja genetsko oštećenje.

Vrste raka kože jesu:

Carcinoma spinocellulare 

Carcinoma basocellulare cutis

Morbus Bowen- Bowenova bolest

Morbus Paget- Morbus Paget

Erytroplasia Queyrat

Glukagonom je tumor koji se uglavnom javlja u pankreasu mada može imati i drugu lokaciju. To je tumor žlezdanog porekla koga sačinjavaju specifične alfa 2 ćelije pankreasa koje lučehormon glukagon. Glukagon je hormon pankreasa koji ima suprotno dejstvo od insulina na nivo šećera u krvi. On povećava nivo glukoze u krvi.

U 80% slučajeva glukagonom je maligni tumor a kako se teško otkriva u 50 % slučajeva kada se otkrije već postoje udaljene metastaze.

Nije poznato zašto se javljaju glukagonomi ali se predpostavlja da postoji genetska predispozicija, naročito kod osoba koje boluju od multiple endokrine neoplazije i kod kojih postoji izloženost spoljašnjim faktorima kao što su zračenje, toksini, infekcije.

Simptomi su na početku nespecifični pa se javljaju:

• Malaksalost, gubitak težine i apetita.
• Simptomi i znaci dijabetesa.
• Stomatitis, promene u usnoj duplji, angularni heilitis.
• Promene na koži koje se mogu pomešati sa dermatitisom.
• Nekrolitični eritema migrans- promene na koži koje gnoje, svrbe i na kraju prolaze sa tamnom krastom. Ove promene na koži nastaju na predelima izloženim trenju i pritisku.
• Tromboembolije su česte.
• Javlja se depresija.

Dijagnoza se postavlja na osnovu rutinskih analiza krvne slike i biohemije, određuje se nivo glukagona u krvi, vrše se snimanja poput ultrazvuka, MR, CT mada posebno mesto u postavljanju dijagnoze ima scintigrafija.

Lečenje glukagonoma je varijabilno. Davanje okreotida daje određene rezultate kod kožnih promena. Kod osoba sa izraženim simptomima radi se radikalno odstranjenje tumora mada se izlečenje ovim postupkpm postiže kod svakog trećeg pacijenta. Hemoterapija daje dobre rezultate kao i transarterijska embolizacija metastaza i direktno ubrizgavanje hemioterapijskih agenasa u metastaze.